14 меѓународен славистички конгрес охрид, 10-16 септември 2008 зборник од резимеа
| Вид материала | Литература |
- 14 меѓународен славистички конгрес охрид, 10-16 септември 2008 зборник од резимеа, 2789.93kb.
- Резолюція другого Всеукраїнського конгресу з медичного права, біоетики І соціальної, 92.29kb.
- М. Братислава, Словаччина) Вища школа готельного менеджменту (м. Белград, Сербія) Університет, 223.08kb.
- І конгрес соціологічної асоціації україни "соціологія в ситуації соціальних невизначеностей", 1353.75kb.
- Конгрес Сполучених Штатів Америки (сша) прийняти закон, 1273.44kb.
- Молодіжний Націоналістичний Конгрес Гендерна агенція консультації та інформації, 842.66kb.
- Міністерство освіти І науки україни, 62.5kb.
- 29 лютого 2012 року, 8.79kb.
- Правила приема в башкирский государственный, 469.07kb.
- 2 (26) 2008 Київ 2008, 813.52kb.
Folklore Festival – one of the Forms of Contemporary Folklorism
The study is the attempt do discuss folklore festival as particular way of communication as well as a folklore phenomenon. Article at first is dealing with the phenomenon of folklorism. Study gives review of selected contributions to theory of folklorism during last decades. Author presents concepts of folklorism, fakelore, public folklore, folklove through attitudes of some respected folklorists. Folklore presented in programms and events during the festival is meant as a hobby for involved persons. The author examines a role of folklore during the folklore festival - happening of folklorism in ways of actant´s communication from emic/etic attitude.
The folklore festivals of different levels in Slovakia are in the focus of author´s interest but she is studying this phenomenon through comparative point of view including information from neighbour countries.
СЛОВЕНИЈА
Milena Mileva Blažić
Comparative analysis between German, Romanic, and Slavic models of folk and fairy tales.
This research will present findings from a comparative analysis of German folk tales collected by Jacob and Wilhelm Grimm Kinder– und Hausmärchen (1812, 2006), Roman folk tales (newly discovered by the leading American expert on folk and fairy tales, Jack Zipes) collected by Laura Gonzenbach Beautiful Angiola (1870, 2006) and Slovene folk tales Slovenian Folktales (1885, 2002). The comparative analyses of folktale models will be based on the folklore theory of American scholar Stith Thompson, Motif-index of folk literature (1989) and the literary theory of Swiss scholar Max Lüthi, The Europian Folktale: Form and Nature (1947, 1989). We will focus our research on the most representative motifs in German, Romanic and Slavic folktales e.g. (mythological motifs, animals, taboo, magic, the dead, marvels, ogres, tests, the wise and the foolish, deceptions, reversal of fortune, ordainig the future, chance and fate, rewards and punishments, captives and fugitives, unnatural cruelty, sex, the nature of life, religion, traits of character, humour, and miscellaneous groups of motifs). Besides the comparative analysis of motifs, we will also focus on comparative literary analysis, similarities, and differences between Germanic, Romanic, and Slavic folk tales (e.g. one-dimensionality, deathlessness, abstract style, isolation and universal interconnection, sublimation and all-inclusiveness). The finding of comparative analysis will be introdiced at the end of the research.
Marko Jesenšek
Schriftsprache in publizistischen Texten in Prekmurje im 19. und in der Estern Hälfte des 20. Jh.- Sprache zwischen standard und dialekt
Im Beitrag wird anhand der Texte aus den Zeitschriften Prijatel, Novine und Marijin list der dialektale und standardsprachliche Wortschatz der Schriftsprache von Prekmurje analysiert. Es wird auf die Annäherung der Prekmurjischen Schriftsprache zum zentralslowenischen Standard vom Ende des 19. Jh. aufmerksam gemacht.
Analysiert werden phonetische, morphologische und syntaktische Merkmale der Schriftsprache in Prekmurje, ebenso wird auf stilistische und dialektale pannonische Besonderheiten higewiesen.
Vladimir Osolnik
Romantične pesnitve in nacionalna identiteta pri Južnih Slovanih
Sinopsis
Prispevek o romantičnih pesnitvah južnoslovanskih pesnikov in nacionalni identiteti pri južnih Slovanih strnjeno predstavlja odmevne junaške nacionalne pesnitve, ki določajo življenjsko usodo etnične skupnosti. Zajeta so dela F. Prešerna, Ivana Mažuranića, Sima Milutinovića Sarajlije, Petra Petrovića Njegoša in Grigora Prličeva.
Povzetek
Književnosti na južnoslovanskem ozemlju so (kot druge evropske književnosti v XIX. stol.) opisovale usodo svojih etničnih skupnosti. Z osebno izpovednostjo in skozi usode izbranih likov so umetniško izpopolnjevale zgodovinsko podobo časa. Individualne usode, opisane v svobodoljubnih in domoljubnih pesnitvah iz obdobja nacionalne romantike so z opisi žrtvovanja za ideale skupnosti hkrati izraz osebnega in občega iskanja ter realizacije narodovih hotenj. Z opisi junaškega in plemenitega žrtvovanja posameznika za etnično skupnost, s poudarjanjem domoljubja in svobodoljubja so bili zarisani cilji na poti do svobode. Književnosti južnoslovanskih narodov in njihove junaške romantične pesnitve so v 'pomladi narodov' pomenile nenadomestljiv dejavnik v zgodovinskem procesu nastajanja nacionalne zavesti; ob tem so prispevale k razpoznavnosti in vsestranski uveljavitvi opisanih nacionalnih skupnosti v južnoslovanskem in evropskem okviru.
Ključne besede
Književnost, zgodovina, južnoslovanske književnosti, romantični junaški ep, predromantika, romantika, nacionalna romantika, individualna romantika, ilirsko gibanje, XIX. stoletje, 'pomlad narodov', nacionalna književnost, nacionalna zavest, identiteta, nacija.
СРБИЈА
Дејан Ајдачић
Отношение виртуального и иреального мира в славянских литературах
Разница между искусственно созданной реальностью и реальностью, которая нас окружает, становится все меньшей благодаря развитию прежде всего компьютерных технологий. С уменьшением разницы между реальностью и иллюзией реальности возрастает также интерес писателей к представлению различных аспектов отношений этих двух миров. Опираясь на теоретичесике и критические исследования об утопиях, дистопиях, научной фантастике и киберфантастике (Ежи Яжембски, Елена Ковтун, Дарко Сувин, Боян Йович, Сергей Кузнецов), рассматриваются прозаические произведения чешских, русских, украинских, польских и сербских писателей (Егон Бонди «Сайберкомикс», Александр Зорич «Сезон оружия», «Последний аватар», Владимир Васильев «Горячий старт», Сергей Лукьяненко «Лабиринт отражения», «Фальшивые зеркала», «Прозаичные витражи», Александр Тюрин «Танцы с Виртуэллой», Борислав Пекич «Атлантида», Линор Горалик «Нет», Илия Бакич «Колыбель», Станислав Лем «Кибериада» и др.). Анализируются проблемы идентичности (реальная и виртуальная), реальности и иллюзии, человеческого и нечеловеческого, жизни и игры, свободы и принуждения. Представления о будущем в рассматриваемых литературных произведениях раскрывают эти проблемы, указывая на возможные испытания в мире, который становится все более виртуальным.
Љиљана Бајић
Фолклорни мотиви у збирци Божји људи Борисава Станковића
У раду се обрађује однос између фолклорне грађе и уметничког света збирке Божји људи Борисава Станковића. Показује се да је дух традиционалне културе посебно утицао на божјачку тематику, на ликове просјака и однос средине према божјацима.
Као сликар Врања Станковић је у приповедачком циклусу Божји људи обрадио религијски контекст његовог живота. Посебно се задржао на божјацима, поколењу просјака и јуродива, који живе у Врању пред ослобођење од Турака. Врањски свет осећа страхопоштовање према овим, како се верује, светим људима. Показујући однос патријархалне средине према божјацима, писац је изразио архаичан поглед на свет колектива у коме се традиционално чува и негује култ предака. Ту се божјаци држе за митске претке. Веселин Чајкановић их тумачи веровањем примитивног човека, које се сачувало и у умотворинама модерних народа, да божанство прерушено у неугледног човека, путника или просјака, путује светом, долази у домове људи, испитује људске врлине, награђује или кажњава. С обзиром на значај који култ предака има у религији Словена, Чајкановића не чуди што они претке сматрају за прворазредна божанства и што у просјаку, који треба да буде прерушено божанство, гледају «олицетвореног претка». Он сматра да наша реч «убог» или «божјак», за просјака, најбоље показује уверење да је просјак или експонент божанства или само божанство. Због тога се по народном веровању просјаку обавезно мора нешто уделити. Посебно се на то пази, како се показује и у Станковићевим Божјим људима, о помену умрлим прецима, за славу, Божић или задушнице. Пошто се у доласку божјака некада претпостављала посета самог божанства, у начину опхођења према њима многи поступци људи имају религијски а не социјални или етички карактер.
Злата Бојовић
Паремија у књижевном делу
Паремија, која постоји као самостална врста усмене књижевности, јединствена је по томе што има паралелни живот и у уметничкој књижевности. Она, најпре, добија важне и различите функције у говору књижевних јунака, или у језику и стилу одређеног дела. У приповедној прози и, нарочито, у драми !9. века једно је од важних средстава за истицање разних црта књижевних ликова јер, будући да су део говорног израза, готово увек делују ненаметљиво и спонтано (њима се обележава порекло ликова, ситуирају се и локализују, паремије одају интелектуални и духовни ниво, често наглашавају фолклорни слој и сл.).
Други вид њене функције у уметничком делу дошао је до изражаја у класицизму, када је, у складу са поетиком епохе, поновни живот добила басна и важно место у наглашеној прагматичној улози у оквиру просветитељских идеја. У даљем току књижевности, та се улога развијала и преливала у друге књижевне форме. У првом реду у приповетке, тако да се развијала једна посебна подврста приповедака и краћих прича које сижеом потврђују вредност етичке поруке паремија (створена је посебна структура таквих прича, а најбољи пример су целовите приче С. М. Љубише, као и делови неких приповедака). На исти начин, следећи поступак да паремија послужи као илустрација људске природе, карактера, ситуација, користили су је драмски писци 20. века. Њена истовремена и и непосредност – јер се полази од познатог – и универзалност обезбеђивали су ефектно пласирање жељене поруке (један од најбољих примера је комедија Покондирана тиква Ј. С. Поповића, у чијој је основи паремија проистекла из народне приче; на сличан начин је паремију употребљавао и К. Трифковић и др.).
За нови живот паремија у књижевним делима присутна је била вера у непроменљиву истину древне народне мудрости.
Јован Делић
Фридрих Хелдерлин у подтексту пјесништва
Однос Ивана В. Лалића према Хердерлину вишеструко је инспиративан и занимљив. Прво, на плану стиха. Лалић је препјевавао Хердерлина и радећи на Одабраним делима (Београд, 1969) заправо изградио свој однос према стиху. Хердерлинов хексаметар изузетно је дисциплиновао Лалића, вратио га српском хексаметру и његовој традицији (Стерија, Војислав Илић), а онда био подлога на којој је Лалић градио чак и свој слободан стих.
Друго, Лалић је у својој поезији о Богу, односно у поезији на религијско-метафизичке теме, налазио у Хердерлину једно од својих најтврђих упоришта. Хелдерлин је био Лалићу један од најприснијих пјесника, па ће га наш пјесник често цитирати. Тај однос цитатности тражи да се одговори на низ конкретних питања у анализи конкретних текстова.
Лалић је, мада присно везан за симболизам, био пјесник «страсне мере», па се из перспективе овог оксиморона може гледати на његов однос према Херлдерину, класицизму и антици. Такође је занимљиво да је српској поетској традицији својствено преплитање класицистичких и симболистичких елемената (В. Илић). Најзад, Лалић ће бити присно везан за новију њемачку поезију. Да би тај однос према новијој њемачкој поезији био јаснији, треба прво расвјетлити Лалићев однос према Гетеу и Хелдерлину.
Ана Ћосић-Вукић
Српска књижевност у односу на остале словенске кшижевности у време поетике социјалистичког реализма (Улога часописа Дело у модернизацији српске књижевности)
Словенске књижевности после Другог светског рата биле су под доминантним утицајем поетике социјалистичког реализма.После сукоба Кумунистичке партије Југославије са Инфомбироом 1948. српска књижевност је постала од основних фактора опште демократизације и дестаљинизације социјалистичког покрета у тадашњој Југославији и прва међу словенским књижевностима своју развојну путању усмерила ка савременим токовима западних књижевности. Послератни модеризам у српској књижевности декларативно је настављао модернизам као правац у српској књижевности после Првог светског рата и следио савремене поетике европских и «западних» књижевности у 50-тим и 60-тим годинама 20.века (француски «нови роман», ток свести, формализам у ликовној уметности).Основна идеја српског модернизма у првој половини шесте деценије 20. века била је идеја модернитета као садржај слободе стваралаштва коју је исказивао на страницама часописа Дело покренутог 1955. године у Београду са циљем дедогматизације српске културе и отварања перспектива за деидеологизацију књижевности и уметности уопште.У овом раду разматраћемо утицај часописа Дело на развој српске књижевности оствариван и кроз полемику са писцима окупљеним у редакцији часописа Савременик који је заступао поетичка гледишта социјалистичког реализма.Књижевни сукоб «модерниста» и «реалиста» у српској књижевности сагледаћемо као чинилац идејне и естетичке диференцијацие и међу писцима других јужнословенских књижевности која је покретала процес модернизације у њима.Увидом у аспект комуникација српских писаца са писцима других словенских социјалистичких земаља (преводи, конгреси)указаћемо на утицај модеристичке књижевности и на њихову еманципацију од поетике социјалистичког реализма.
Душан Иванић
Модели српске приповијетке 19. вијека
Рад идентификује основне моделе српске (ауторске, писане) приповијетке од епохе просветитељства до почетка модерне, полазећи од жанровских, тематско-мотивских, наратолошких и реторичко-стилских аспеката. Укртштањем синхроних и дијахроних резултата истраживања утврђује се да поред динамичких периодизацијских модела приповијетке (сентименталистичка, романтичарска, реалистичка) могу да се успоставе и структурни модели, у распону од једноставних/хибридних облика (нпр. приповијетка-басна, приповијетка-портрет) до облика развијене приповијетке (током епохе реализма). У периоду на граници просветитељства и романтике модели приповијетке су зависили од протооблика /басна, примјер, портрет, анегдота, бајка). У романтизму се прича жанровски осамостаљује као интимна историја, историјска «грађа» или персонализована реплика фолклорне подлоге (легенда, вјеровање, предање, епска пјесма, балада). С епохом реализма српска приповијетка проширује своје тематске оквире, на нов начин искоришћава фолклорно наслеђе и умножава дијегетичке моделе: то јој омогућују да се организује помоћу хроникалних, мјесних, поучно-дидактичких (идејних, филозофских, историзованих), анегдотских, бајковитих (или сродних) парадигми или да у центар приповиједања постави људску јединку (портрет). Кључним чиниоцима у том процесу аутор сматра повезивање морално-филозофских идеја («моралних истина», Доситеј) са социјално-егзистенцијалним примјерима(темама или мотивима, уз јаку струју лирске ријечи током романтизма (еротско-родољубиви, морални мотиви повезани с афектима), те писане традиције са фолклорним и говорним жанровима.
Томислав Јовановић
Посебна варијанта Варуховог откровења у препису треће четвртине 15. века
У рукописној збирци Народне Библиотеке Србије у Београду налази се један фрагмент рукописа зборника са сигнатуром 711. који садржи седам пергаменских листова. Ови остаци од некада целовитог рукописа датирани су трећом четвртином 14. века. Редакција је македонска, а зборник је могао настати у кратовској области. У фрагменту су се сачувала само два састава, од којих је први Слово светог Теодора, а други Слово пророка Варуха. За ову прилику позабавићемо се другим саставом, који у оквиру апокрифа спада у такозвана откровења, са обиљем фантастике у приказивању небеса.
Извесне редакцијске појаве у препису Варуховог откровења очигледно указују на то да је реч о сасвим посебној варијанти апокрифа. Најпре, увод се разликује од већине других варијаната по томе што нема мотива Варуховог оплакивања Јерусалима. Уместо тога, слично почетку Књиге о Еноху, Варух у исповедном облику саопштава како га је анђео узнео на небеса. Изглед инообразних бића која је Варух срео на првом небу нешто је друкчији од других варијаната. Они су били са лицем орла, док се у другим преписима углавном срећу са воловским обличјем. Док се изглед њиховог тела не спомиње, за ноге се каже да су им коњске, а рогови козји, што представља једну од различитих комбинација које постоје у другим преписима. И сама појединост да они живе у палати, а не у пољу, говори о знатном измештању из простора какав је преовлађујући у већини осталих преписа. Најкрупнија разлика коју ова варијанта има тиче се сусрета Сатанаила са змијом пред рајем. Пошто га је Бог проклео и прогнао из раја, наредио је да анђели чувају рај. Како би се осветио Адаму и Еви, јер им се није поклонио као и други анђели, замолио је змију да га уведе у рај тако што ће се он претворити у црва а она да га прогута и у својој утроби унесе тамо где му не би било допуштено. После Сатанаиловог наговора да Ева једе плод који јој је дао и да га такође понуди Адаму објашњава се Варуху од којег је дрвета то било. Каже се да је тај плод био лозе, коју је Сатанаил засадио у рају, тако да се мотивски успоставља још чвршћа веза са подстрекивачем преступа првих људи. Пошто је реч о посебној варијанти Откровења Варуховог, она ће се у раду анализирати и доводити у везу са другим верзијама овог апокрифа. Како овај препис није до сада објављен, његов текст биће приређен и донет уз наш рад.
Бојан Јовић
Научнофантастична драма – словенски допринос настанку жанра у светској књижевности
Укључивање словенских аутора са краја XIX и почетка XX века (Д.Ј.Илић, Л.Комарчић, М.Миланковић, В.Брјусов, А.А.Богданов, К.Чапек) у стваралачке токове који су довели до образовања научне фантастике као засебног књижевног жанра обележено је не само интезивним учешћем већ и неколиким кључним доприносима. Значај остварења словенских писаца за настанак и развој СФ-а уочава се пре свега на пољу књижевне генологије – у проширавању распона књижевних облика у којима је могуће моделовати научнофантастични свет; потом и у тематско-мотивским унапређењима.У том светлу, драме После милијон година Драгутина Ј. Илића(1889) и Росумови универзални роботи Карле Чепека (1920) представљају незаобилазне моменте у развоју жанра-прва, због уверења драмског облика у научну фантастику (После милијон година јесте прва СФ драма у светској књижевности), друга, због формулисања мотивисања робота-андроида и новине у тематизовању односа људске цивилизације и света не-људских , вештачких, човеколиких бића.У реферату се детаљно разматрају оригиналне особине Илићеве и Чапекове драме, како формалне тако и садржинске.Скреће се пажња на сематичку сложеност текста, на изразиту пажњу посвећену могућим дистопијским (антиутопијским) тенденцијама у развоју људског друштва,на наглашено неповерење према улози науке и технике у човековој будућности те на развијање односа свој –туђ на начин специфичан за СФ. Потом се разматрају ранолике традиције у европским књижевностима које су припремиле појаву, и нарочито наглашавање ослањање научне фантастике на искуство озбиљно-смешне књижевности (оба дела су експлицитно означена као комична, Илићева драма као трагикомедија у три чина с прологом,Чепекова као,,колективна драма са комичним прологом и три чина») при чему се особине жанрова традиционално везаних за карневализовану књижевност показују као добро полазиште за анализу.На основу наведених разматрања формулише се могући одговор на питање због чега су се баш овакве књижевне особине појавиле управо код словенских аутора, и код којих се других писаца научне фантастике словенског културног круга могу пронаћи сличне особине.
Зоја Карановић
«Изједени овчар», текст и обредно-митски контекст песме
О важности теме и садржине о којој пева песма о изједеном овчару казује њена распрострањеност. На јужнословенском терену забележено је готово стотину варијаната ове песме о жртвовању, односно ритуалном убиству, у оквиру којег долази до откривања истинског односа између мајке и детета, односно до промене природе њихове међусобне везаности. Јер, ако посматрамо тачку гледишта детета, оно овде жртвује своју детињатост, односно зависност од мајке (само је на пољу с овцама у ноћи без месеца). А у мајчиној визури ова песма мит прича о томе како се она, кроз акт жртвовања, ослобађа привидног алтруизма, који је уствари притајени егоизам. Зато мајка и има два вида, у светломе (јутарњем), је саосећајна, у мрачноме (у ноћи без месеца) страшна. Стога није необично што се овде жртвује срце – емоција (мајка ми срце вадила). И у том смислу, пошто је ово песма о учењу одрастања, није необично што су је мајке певале деци у колевци, у свако доба. А извођена је и на Ивањдан, у време кад се откривају тајне природе и пали ватра да би изгореле вештице.
Овчарева смрт која је, дакле, обредна, и као смрт сина има функцију да се од њега роди, мушкарац, пошто је ритуално убиство услов уласка у групу посвећених, као и услов ослобађања дечје потчињености родитељском ауторитету, који се, на крају, сагледава у свом мрачном аспекту, и као такав уништава (односно о Ивањдану, као вештица спаљује).
Марија Клеут
Ликови епских народних песама – историјско и поетско
Истраживања односа књижевности према стварности која су примењивана на српске (такође на српскохрватске и јужнословенске) јуначке песме (којима је посвећен велики број књига, студија и мањих прилога) највећим делом односе се на идентификацију историјских личности и историјских догађаја у поетској структури. У првом делу овог рада биће дат критички резиме узрока и последица ових истраживања, без намере да се оспори постојање везе између стварних збивања и јуначке епске приче. Интенција је да се постави питање: шта у испитивању те везе припада историографији, а шта изучавању поетике. Главно тежиште рада је на давању одговора на питање: како је прошла стварност приказана у песми, односно да укаже на механизме који реалност «претварају» у поетску слику.
Богдан Косанович
А.С. Пушкин в свете стереотипов
Доклад проблематизирует и комментирует восприятие творчества А.С. Пушкина с точки зрения установившихся стереотипов о нем.
В рецепции жизни и творчества «Петра Великого русской литературы» можно выделить несколько периодов, начиная с 20-х годов XIX века, вплоть до сегодняшнего «постмодернистского времени». По-нашему, стереотипизация Пушкина отнюдь не является исключением в мировой литературе и культуре. Наоборот, вокруг известных, знаменитых людей, гениальных создателей, как правило, еше при жизни, а тем более после смерти, возникают мифы, легенды, апории, нередко превращающиеся в стереотипные высказывания.
В нашем докладе мы сначала задерживаемся на крылатых словах: «Все мы вышли из гоголевской «Шинели''». В дальнейшем рассматриваем биографические легенды о гоголевской «дружбе» с Пушкиным. Мы попытались и демистифицировать стереотипы о Пушкине из биографии поэта (эфиопское происхождение, няня, донжуанство, трафареты о «революционности», шаблонные утверждения о вине Николая I перед супругами Пушкиными и др.»
В заключительной части доклада подвергаются анализу попытки ниспровержения научно доказанного и общепринятого факта, что «Песни западных славян» относятся к сербской тематике.
Слободан Марковић
Српска књижевност средином 20. века – разраде традиционалног, социјалистичког и модерног
Разматрају се литерарне појаве чији су носиоци афирмисани писци до Другог светског рата – «традиционалисти» Вељко Петровић, Исидора Секулић, Иво Андрић, Десанка Максимовић...; млади експресионисти, надреалисти и социјални писци учесници у Народноослободилачкој борби оскар Давичо, Јован Поповић, Радован Зоговић... и нови талас стваралаца Славко Вукосављевић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Добрица Ћосић... и критичари Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Ели Финци, Зоран Мишић, Борисав Михајловић- Михиз...
Весна Матовић
«Европеизација» и национални идентитет у књижевности српског модернизма
Уметност, а онда и књижевност, нису указују теоретичари «новог историцизма» аутономне естетичке делатности већ истовремено и друштвене, тако да тумачења уметничких текстова морају узети у обзир њихов историјски контекст. При томе, треба имати у виду да књижевна и уметничка дела нису само продукт историје већ и продуктивна снага која својим деловањем с другим снагама утиче на историју и мења њене токове.
Ако се у том светлу посматра развој српске књижевности првих деценија 20. века и њено укључивање у процес «европеизације» као облик модернизације, може се уочити да та оријентација није била само израз иманентних књижевних већ и ширих културних и друштвених потреба. На размеђи 19. и 20. века дошло је до промене културне парадигме: традиционалну патријархалну потискивала је грађанска и у том сложеном дуготрајном процесу књижевност је имала важну улогу и поседовала свест о тој улози. Национални дух и традиција су истовремено били одбацивани и призивани, и налазили су се у опозитном, дијалошком или интегративном односу са актуелним током «европеизације», који је подразумевао прихватање западноевропских културних и књижевних образаца. Та амбиваленца, чије су реперне тачке биле очување националног културног идентитета, али и уклапање у савремена идејна, духовна и уметничка струјања, постала је једна од особености српског, али и јужнословенских модернизама. Уосталом, како је, пишући о модернизму запазио А. Марино, «сваки модернизам на свету има неку садржинску и национално специфичну димензију, коју треба пажљиво анализирати». Специфичност српског модернизма је била, а то би требало да покаже анализа програмских, критичких и књижевних текстова, и то што је избором поетичког модела утицао на редефинисање и националног културног идентитета.
Нада Милошевић-Ђорђевић
О неким видовима поклапања српске усмене и средњовековне књижевности
На основу одабраних примера, како из усмене тако и из средњовековне српске књижевности, рад се бави њиховом заједничком грађом, чија је објективизација условљена захтевима усменог или писаног уметничког система.
Притом се посебно разматрају апокрифи као својеврсни прелазни видови, или спојни механизми, између обе књижевности, усмене и писане. Поставља се питање обликовања лика јунака и његовог деловања у структури тематске целине, али и промена које настају зависно од жанра у коме се јавља. На пример, односа између чудотворства у религиозној књижевности и остварења подвига у епској песми или у културноисторијском предању (као што је то случај са св. Ђорђем, или са св. Савом).
Анализирају се они фактори који омогућују процес прелажења и прихватања не само мотива већ и тематских целина из писане средњовековне књижевности у усмену и обратно: 1) – од начина извођења (усмено, пред колективом), 2) – преко психолошког механизма претварања «културно-појмовних датости» у «културно конституисане емоције» (како би рекли когнитивисти), уграђене у човеков ментални склоп, одређене колективним искуством, тј. културним наслеђем, 3) – до исказивања путем формула, на нивоу вербалне стилизације.
Михајло Пантић
Јужнословенски приповедачки канон 19. и 20. века
Циљ рада је да упоредним методом представи магистрале приповедања и приповедачких поетика у јужнословенском књижевном контексту. Поређење канонских писаца и дела у српској, хрватској, бугарској, словеначкој и македонској књижевности показује превласт просветитељсих, романтичарских и реалистичких парадигми у 19. веку, а модернистичких у 20. веку.
Александра Корда-Петровић
Феномен прихваћености чешких дисидентских аутора у српској средини
Седамдесете и осамдесете године 20. века значиле су у Чехословачкој период брежњевњевске «нормализације», период када је чешка књижевна сцена била оштро подељена на официјалну књижевност, дисидентску тј. самиздатову књижевност и књижевност писану у егзилу. Многи чешки аутори нису могли да објављују, нити јавно да промовишу своја дела, јер су се њихова имена налазила на црним листама идеолошке цензуре. Неки од њих су напустили земљу и наставили да пишу у егзилу (нпр. Милан Кундера и Јозеф Шкворецки), неки су остали у земљи, али писали су «за фиоку» или су објављивали у самизадатовим издањима (нпр. Вацлав Хавел), неки су пронашли модел «двоструких верзја» својих књига (попут Бохумила Храбала) а неки су заувек заћутали. У социјалистичкој Југославији почетком осамдесетих година владао је модел «социјализма са људским ликом!. Иако је и српска књижевна сцена тих година имала своје дисиденте и забрањене писце, политика не припадања Источном блоку, отварала је врата толерантнијем идеолошком третману, пре свега у области културе. Управо ту се отворио простор за изузетно интензивну рецепцију дела чешких дисидентских аутора.
Прозна дела Милана Кундере, Јозефа Шкворецког и Бохумила Храбала осамдесетих година се интензивно преводе на српскохрватски језик, популарност њихових дела у српској средини је велика, чак се приближава квалитету рецепције домаћих аутора. Истовремено, драме Вацлава Хавела и Павела Кохоута, забрањене за извођење у Чехословачкој, доживљавају своје премијере на српским позорницама, на сцени Атељеа 212, Београдског драмског позоришта, Народног позоришта у Београду и др.
У делима чешких дисидентских аутора српска читалачка и позоришна публика препознала је и скенирала слику властитог друштва, препознала је механизме бирократског и догматског друштва, моделе претварања друштва у нехумани и отуђени апсурд. Типично чешки, сатирични приступ стварности, којим се указује на моралне слабости и пороке друштва, као и проницљива психолошка анализа моралних ломова које доживљава социјалистички човек, биле су лако препознатљиве српском реципијенту и он их је прихватао као слику властите стварности.
У овом раду чини се покушај проналажења корена овог феномена прихваћености чешких дисидентских аутора у српској средини. Учињен је покушај дефинисања друштвено-историјских и уметничких предуслова за појаву овог феномена, као и процене квалитета и квантитета рецепције дела ових чешких аутора у српској средини.
Љубинко Раденковић
Словенска митолошка бића – представе и порекло
Последњих година код словенских народа се појавило десетак митолошких речника или других монографија о митолошким бићима, што пружа могућност да се на ширим основама изводе закључци о њиховом пореклу и значењу. Предложена тема делом представља и покушај реконструкције словенске «ниже митологије».
У словенским језицима, у научној употреби, усталило се неколико назива за означавање бића из народних веровања и предања, а најчешћи је митолошка бића. Општесловенски народни назив за ова бића јесте дух (мн. духи, духови). У словенским етнографским, фолклористичким и лексичким изворима они имају више хиљада назива (убедљиво највише за означавање ђавола).
Полазећи од тога, да у основи словенског митолошког погледа на свет лежи антропоцентризам, као и анализом назива, карактеристика, функција и мотива, долази се до закључка да словенска митолошка бића воде порекло од душа покојника. Пособно су поштоване душе родоначелника племена и породичног претка. Душе осталих покојника, умрлих својом смрћу, имале су свој устаљени култ на одређеним празницима у години. Ван ових душа као опасне, сматрале су се душе деце и људи који су неприродно и превремено умрли, или душе покојника који нису на одговарајући начин сахрањени. Највећи број митолошких бића управо води порекло од тих душа (вила, русалка, караконџула, водењак, шукулин, вампир, нав).
У другу групу бића могу се убројити живи људи с демонским особинама, који имају урођену или накнадно стечену способност да њихова душа може привремено напуштати тело и самостално изводити неке радње (вештица, стуха, крсник, волкодлак, колдун).
У посебну групу могле би се убројати бића која изазивају разне болести. То су душе, које се из «дивљег» света пробијају у људски свет и населе у тело човека (бес, дана, нежит, чума, грозница).
На крају, постоје митолошке персонификације, чија је функција да се њима страше деца, и тако учвршћују устаљени обрасци културе (баук, бабај, букан, додон, кока, мамај, рохља, хохла).
Посебан статус има ђаво, код кога су видљиви старозаветни и новозаветни елементи, или су на њега пренете функције низа других митолошких бића.
Јелка Ређеп
Мотив кнежеве вечере
Две највеће легенде код Срба су косовска легенда и легенда о Марку Краљевићу. Косовска легенда се стварала постепено и врло дуго, од краја XIV до XVII века, када је у завршном и целовитом облику забележена у рукописној Причи о косовском боју, односно Житију кнеза Лазара, с краја XVII или почетком XVIII века. Два главна мотива косовске легенде су мотив издаје, везан за Вука Бранковића, и мотив јунаштва, везан за Милоша Обилића.Други развитак ова два мотива, као и осталих, мотив свађе Лазаревих кћери, кнежеве вечере,ухођење турске војске и др., може се пратити у истографским и књижевним списима, у усменом предању и народним песмама.Опис кнежеве вечере налази се најпре у талијанском преводу Јована Дуке. Непознати Далматинац, или Дубровчанин или Пераштанин, превео је крајем XV или почетком XVI века дело византиског историчара Јована Дуке и у свој превод унео елементе усменог предања. Мотив кнежеве вечере налази се у спису Феликса Петанчића, у Коментарима(1490-1532) Лудвига Туберона Цријевића, потом у Краљевству Словена (Пезаро,1601), Мавра Орбина, као и у Орбиновом преводу од Саве Владиславића (Књига историографија,1722),у делима насталим под Орбиновим утицајем, у делу Држава света, славна и крепосна црквенога љетописа Андрије Змајевића XVII века и у драми Бој кнеза Лазара непознатог Пераштанина с краја XVII Века. Мотив је сачуван и у Причи о боју косовском и у Троношком родослову (половина XVIII века), као и у народним песмама.
Младенко Саџак
Књижевни почеци код Срба у Босни и Херцеговини
До 1878. године друштвену стварност Срба у БиХ обиљежавају чести немири и ратови, безакоња и затвореност од спољних утицаја, затирање вјерских, националних и личних слобода; без школа, штампарија и часописа, ни о књижевном и умјетничком стварању није могло бити ријечи. Међутим, послије Берлинског конгреса, као реакција на његове одлуке по којима је турска окупација просто била замијењена аустријском, у БиХ се јавља читав низ група и удружења који се томе, временом све организованије, супротстављају: оснивају се спортска и пјевачка друштва, библиотеке и читаонице, ђачке дружине, дижу се школе, покрећу се часописи и календари, приређују се светосавске прославе и друштвене забаве. Најзаступљеније књижевне дисциплине постају проучавање старина и сакупљање фолклорног наслијеђа (усменог стваралаштва, обреда и обичаја, народних специфичности), а уз то и историјски, етнографски и књижевни рад.
Центри тог сакупљачког и етно-просветитељског рада били су књижевни и културни часописи: Босанска вила (1885/86-1914), Добробосански источник (1887-1911) и Гласник Земаљског музеја у БиХ (1889-1941). Од годишњака највећу пажњу привлаче сарајевски Нови Требевић и мостарски Неретљанин. Циљеви организованог сакупљања народне културне баштине биле су да се то благо сачува пред «новим елементима који упропашћују сваку типичност и отклањају сваку оригиналну црту народну»(Т. Ђорђевић). Етнографски рад у часописима служио је да би њихови читаоци «што боље спознали биће сопственог народа», док је Ј. Деретић у њима видио и «идеју о нераскидивост садашњости од прошлости».
Поред ових, треба поменути и још једну функцију: са појавом властитих гласила читаоци у БиХ први пут спознавају своје писце, читају о својим обичајима и предањима, налазе приповијести из својих крајева, али могу и сами да се јављају као писци, као сарадници и извјештачи. Данас се у нашој културној јавности зна за поједине од њих, за Саву Косановића, Николу Т. Кашиковића, Луку Грђића-Бјелокосића, Јову Г. Поповића, Васу Кондића. Међутим, један број тих претходника наше писане ријечи данас је скоро непознат: Петар Иванчевић, Коста Ковачевић, Петар Мирковић, Манојло Бубало «Кордунаш», Милан Делић, Стеван Зимоњић и др.
Сасвим на другој страни од ове културолошке, етнографски и књижевни радови наших првих сакупљача и стваралаца могли би веома продуктивно да послуже и у расвјетљавању важних књижевнотеоријских питања, као што су она о почецима одређене књижевности, о удјелу традиционалних, наслијеђених форми, образаца и садржаја у њој, о законима преношења и о преображајима мотива из једног времена у друго и из једне средине (културе) у другу, о интернационалним темама и мотивима, и сл.
Боголюб Станкович
Несостоявшийся третий международный съезд славистов (Белград, 1939)
Данный доклад посвящен истории славистики, точнее, той части её истории, которая касается организованного международного славистического движения. В нем будет представлена деятельность по организации проведения Третьего международного съезда славистов, который должен был состояться в 1939 году в Белграде, но из-за нападения Германии на Польшу, съезд не был проведен.
Такая судьба съезда особо поучительна, вдохновляюща и возбуждающа. Неблагоприятная политическая обстановка в Европе воспрепятствовала его проведению, но все материалы к нему были подготовлены и опубликованы, в надежде, что настанут лучшие времена, которые дадут возможность проводить новые съезды. Эту устремленность в будущее Александр Белич выразил следующим образом: «Исполнительный комитет, находясь в данный момент перед страшной перспективой опустошения и уничтожения, которые постигнут те народы, которые принимали бы участие в этом Съезде, взволнованный действительностью и обеспокоенный близким будущим, желает, чтобы новое время, в котором будет проведен Четвертый международный съезд славистов ознаменовало эпоху дружеских взаимоотношений между народами мира, в частности, между славянами, и которая единственно может обеспечить новый подъём славистической науки. Наблюдая происходящее он, сокрушенный, будет ждать, добросовестно сохраняя все, что было собрано вокруг Третьего съезда, чтобы время позволило ему передать знамя Четвертого съезда в руки тех, кого духовное сообщество этого Съезда сочтет достойными. Когда страны-участники или их представители заявят об этом желании – это зависит от в настоящее время нам совсем неизвестного будущего.»*
Лучших времён ждали почти два десятилетия. Четвертый международный съезд славистов состоялся лишь в 1958 году в Москве, а затем регулярно каждые пять лет было проведено еще девять съездов: V – в Софии в 1963 г.; VI – в Праге в 1968 г.; VII – в Варшаве в 1973 г.; VIII – в Загребе в 1978 г.; IX – в Киеве в 1983г.; X – в Софии в 1988 г.; XI – в Братиславе в 1993 г.; XII – в Кракове в 1998 г.; XIII – в Любляне в 2003 г.
Предстоящий XIV Съезд будет проведен в Охриде в 2008 году. Следует выступить с предложением о том, чтобы XV международный съезд славистов состоялся в Белграде. Это стало бы возможностью, помимо прочего, вспомнить о проявленном достоинстве славистики и славистов в трудные времена.
* III међународни конгрес слависта (словенских филолога). 18-25.IX 1939. Говори и предавања.Издања Извршног одбора, бр. 4, Београд, стр. 6.
Лидија Томић
Духовна традфиција и људска природа у поезији Ђорша Сладоја
Пјесник Ђорђо Сладоје пјева вријеме српских деоба и сеоба, прогона и пораза, васкрснућа и наде да се пјесмом могу досећи и освојити простори добра и љепоте. Сладоје вјерује да је поезија судбински ослоњена на народни живот и историју и да је у бићу поезије похрањена поетско-митска вертикала српског духовног и националног бића. У Сладојевој поезији доминира откривање и откровење човјека и српског народа у односу на морални кодекс правде, Истине и Слободе и депатетизовану реалност савременог доба.
У увјерењу да поезија може да оснажи и ублажи, Сладојева поезија је ризница и израз лирске побуне и трагичне катарзе. Она је глас историје и времена, видјело вјере и невјере, смрти и изгона, сеоба и лутања. Душа ове поезије је «бона / од свега што јесмо / и оног што смо били», али и разорна, и иронична у пројекцији заборава и пада. Горчина се преображава у хумор, у гротеску страдања и покоре. Затеченост бића пред судбином пораза у Сладојевој поезији произлази из теме зла и одбране од пада. Контраст туге и озарења остварује паралелизам пропасти и провиђења. Сликајући Содому, Сладоје освјетљава спасење, казујући ђавоља посла, слути и вјерује у спасење. Пјесник спаја супротности и везује их за «голо зрно проса», за тужно и лијепо дјетињства, завичаја и нових простора. У поезији Ђорђа Сладоја све је окупљено око живота по себи, око трајности муке која подразумева и трајност пјесме. Убиственост зла дозива лирски глас из прошлости себра и предака, народне поезије и десетерца. Пјесник пјева судбину рода и судбину поезије «у самоћи и муци». Сладоје осјећа да поезија садржи благослов духовног опстајања пред пропашћу свијета или нас самих. Заборав савременог доба не лијечи, већ побуђује страву нестајања и непостојања, због чега, Сладојева поезија не пристаје на још један облик потопа и апокалипсе. Затваеање и пропадање изазива поетски дијалог с књижевном традицијом и стиховима пјесника, с родословом и љетописом дома, тла, завичаја и српске земље, од Светог Саве и Хиландара, Косова и хајдука до Херцег-Босне и избјеглица, старих и нових ратова српског народа. Епски дух живе историје показује судбину бића и енергију зла, пред којом Ђорђо Сладоје не узмиче, већ улива свјетло живота у душу пораза, у жубор ствари и шапат биља.Сладоје је ходочасник некадашње славе и постмодерног карамрака, православног свијетла и оног што је било и јесте у «златној књизи пропасти». Сладојеве пјесме су својеврсне питалице од ужаса, загледане у царство земаљско и небеско. Својим везаним стихом, дистисима и катренима, Сладоје везује причу и плач, строфе «тамног вилајета» и најновијег малог васкрсења.
Станиша Тутњевић
Јужнословенска књижевна парадигма – од интегрализма до деструкције
У оквиру укупне ћирилометодијевске традиције, као исходишне тачке словенске писмености и књижевности, јужнословенски књижевни простор се временом уобличио као посебан, предметно и терминолошки јасно омеђан феномен научног проучавања, коме је славистичка наука, нарочито током деветнаестог и у већем дијелу двадесетог вијека, придавала значајну пажњу. Књижевна збивања на Словенском Југу у посљедња два вијека одвијала су се у знаку сложених и динамичких друштвених, политичких и општих историјских околности, парадигматично слиједећи успон тежњи за народним и књижевним јединством, њихово постепено слабљење и коначан деструктиван суноврат у дезинтеграцију и међусобни антагонизам крајем двадесетог вијека, што је условило и судбину овог књижевног феномена у славистичким струдијама.
У овом раду се, на основу искуства стечених у оквиру курса Компаративно проучавање јужнословениских књижевни на Филозофском факултету у Бањој Луца, чији концепт се може видјети на сајту www. statut. com, токови јужнословенских књижевности сагледавају у пројекцији њиховог настанка и промјена које изазива њихов динамичан развој и међусобни однос. Приоритет је дат оним мање уочљивим и до сада мање познатим аспектима процеса њиховог често драматичног и узбудљивог конституисања, међусобног преплитања и дубоког прожимања које искључује могућност прецизног и потпуног разграничења.
У вези с тим се покушавају сагледати основне претпоставке настанка, поретка и међусобних односа јужнословенских књижевних токова, виђених у контексту општих идеја обиљежених национално-језичким и геопоетичким (регионално-покрајинском и државнопоетичким) аспектима конституисања јужнословенског књижевно-културног простора. Истовремено, покушава се уочити скуп поетичких карактеристика садржаних у појединим књижевним дјелима, које су произашле из њихове структурне устројености, а условљене су књижевним појавама, тенденцијама и струјањима заједничким за све јужнословенске књижевности.
ТУРЦИЈА
Ataol Behramoglu
Arzrum of Alexandre Pushkin
„Journey to Arzrum“ has been translated by the Turcs several times since the first half of 20th century and one of these translations belongs to the author of this paper who as well is the translator of a great part of Russian poet’s works into Turkish. As a reply to the comment of a French journalist criticizing the Pushkin’s manner of conceiving and reflecting the events of war during this “Journey”, Pushkin was saying that for him “to go to a war for singing the victories of the future should be from one side extremely to be conceited and from the other extremely well-behaving”. But what should be indeed alluded this sarcastic phrase of the great poet? In this paper analysing from this point of view one of the realist but not indifferently objective examples of the world “voyage literature” has been intended to underline the “universal character” of Pushkin’s talent and to review his capability of understanding the other cultures as F.Dostoyevsky had emphasized in his eminent “Speech on Pushkin”.
УКРАИНА
Larysa Vakhnina, Lesia Mushketyk
The Category of the Folk Bordering in Slavic Contexts
The study of the folk bordering is one the most interesting topic in contemporary folkloristics. The understanding of the ethnic-cultural and folklore bordering is being actively studied lately by Macedonian, Polish, Slovak, and Hungarian folklorists. This topic became a joint project of the Rylsky Institute of the Ukrainian Academy of Science, the Institute of Archeology and Ethnology of Polish Academy of Science, the Institute of National Minorities and Polish Folk Study Society. Taken all of this into consideration we have to work on the theoretical issues and terminology and also on the development of the methodology of the bordering studies. These issues are being discussed in our presentation.
The study of this topic is connected to the issue of the mutual influence of the bordering cultures, some of them we can clearly see in folk genres, such as songs, prose, rituals and rites. K.Vrotslavskyi, S.Hrytsa, R.Kyrchiv and others paid attention in their works to this problem.
In our research folk bordering is going to be analyzed within the Slavic and European context, using interdisciplinary approach. Folkloristic aspect is going to include linguistic-cultural specifics and the topic of national identification.
Степан Віднянський, Сергій Копилов
Головні етапи та особливості розвитку Української історичної славистики нового часу
У доповіді характеризуються основні чинники становлення вітчизняної історичної славістики, головні етапи та особливості її розвитку Відзначається, що в період існування Української козацької держави в др. пол. ХУІІ ст. в українській культурі відбувалося накопичення відомостей про слов’янські народи. Проте славістика як наука почала зароджуватися в Україні на межі ХУІІІ – ХІХ ст. Розкривається вирішальний вплив на поширення європейських новацій в історіографічному процесі в Україні, накопиченні знань з історії слов’янських народів Києво-Могилянської академії.
Аналізуються нові тенденції у з’ясуванні проблем історії слов’янських народів, що з’явилися в історичній думці України наприкінці ХУІІІ ст., зокрема, започаткування наукового вивчення слов’янського етногенезу, взаємин українців із слов’янським світом, історії окремих слов’янських народів (болгар, поляків, росіян).
Значна увага приділяється розвитку історико-славістичних досліджень в Україні в перш. пол. ХІХ ст.: славістичним викладам професорів Київської духовної академії та Харківського університету, започаткуванню співпраці із зарубіжними науковцями, оформленню головних центрів славістичних студій в Україні, оновленню методологічної й джерельної бази української історичної науки та розширенню проблематики славістичних досліджень.
У 60-90-ті рр. ХІХ ст. відбувається остаточне оформлення комплексу історико-славістичних проблем у самостійний напрям досліджень та перетворення історичної славістики на одну із складових частин науки про слов’янські народи.
В новий час історіографічний процес в Україні у галузі дослідження історії слов’янських народів розгортався у кореляції із формуванням національної свідомості та політичної ідеології українців і на тлі здобутків європейської гуманітарної науки.
Марк Гольберг, Наталя Григораш
Славістична періодика: стан і перспективи (на українському, російському, болгарському, македонському матеріалі)
У доповіді розглянуто наукові часописи й збірники, що виходять регулярно та висвітлюють проблеми славістики.
Зазначено, що біля витоків славістичної періодики нового часу стояли, зокрема, такі видання: «Чтения в Императорском обществе истории и древностей российских при Московском университете» українця О.Бодянського, «Archiv für Slavische Philologie» хорвата В.Ягича, «Сборник за народни умотворения наука и книжнина» болгарина І.Шишманова.
Йдеться про славістичну періодику, що завжди пропагувала культури слов’янських народів, сприяла обміну науковою інформацією (чи не кожне видання містило розділи «Огляд книг», «Рецензії», «Бібліографія»), організовувала дискусії, формулювала наукові концепції. Дописувачі ж до таких часописів – не лише дослідники певних наукових проблем, а й учасники культурної взаємодії. Розуміння цього дає змогу збагнути механізм культурних контактів.
З’ясовано, у який спосіб наукові часописи висвітлюють, зокрема, питання слов’янської взаємності, історії славістики, компаративістичні проблеми.
На славістичну періодику покладено суспільну місію – будувати «мости розуміння і спочування між народами» (І.Франко). Зважаючи на ці міркування й на особливості взаємин між слов’янськими народами, на матеріалі видань «Славяноведение», «Славянский вестник», «Проблеми слов’янознавства», «Питання славістики», «Слов’янський світ», «Слов’янський збірник», «Слов’янське літературознавство і фольклористика», «Славянска филология», «Спектар» та ін. характеризуємо сучасний стан і перспективи славістичної періодики.
Тамара Гундорова
Масова культура як елемент модернізації в слов’янських літературах
В доповіді буде проаналізовано концепція масової (популярної) культури як чинник, який закріплює рух естетичної свідомості та значною мірою визначає функціонування літератури, систему її жанрів, еволюцію художніх форм в модерну і постмодерну епоху. Зокрема у слов»янських літературах, починаючи від ідеалізованої романтизмом версії народної культури (фольклору), масова (популярна) культура входить в модернізацій ний культурний горизонт та стає важливим чинником формування художньої системи. Пізніше народництво в українській літературі, натуральна школа в російській літературі, література доби позитивізму в польській літературі акумулюють функції і структури популярної культури та розгортають концепції, близькі до «загальнонародної» літератури. З часом колізії високої та популярної культур стають основоположними для доби модернізму, впливаючи на формування естетичних концепцій модерністського типу. Авангардизм, високий модернізм, постмодернізм – усі ці напрямки активно використовують форми масової культури, урівноважуючи естетичні та прагматичні функції літератури.
Таким чином, у доповіді буде розглянуто культурні стратегії у слов»янських літературах 19-20 ст., в яких значну роль відіграє орієнтація на читача. Остання визначає типи художніх на рацій, стилістику, форми травестіювання високої класики, літературну моду.
Олена Дзюба-Погребняк, Оксана Палій, Тетяна Хайдер
Сатиричний дискурс південно- та західнослов’янської прози про Першу світову війну
Звернення до теми зумовлене унікальністю сатири як особливої якості світосприйняття та її своєрідним місцем у літературному розвитку ХХ ст., який позначений актуалізацією категорій сатиричного у мистецтві. Сатиричне осмислення дійсності превалює в епохи радикальних змін у суспільній та індивідуальній свідомості, у картині світу та культурному підсвідомому. Це призводить до глобальних переорієнтацій, конфліктів, трансформації естетичних парадигм і модусу мислення, що, звичайно, безпосередньо відбивається в художній творчості.
Моторошний вибух світового зла, яким Перша світова війна постала перед приголомшеною, але непіддатливою гуманістичною свідомістю, обертався в художній творчості насамперед своїми трагічними глибинами, але трагічне часом поставало і в гротескному чи комічному ракурсі, у фантастичному перетворенні, яке немовби змагалося з парадоксами дійсності. Особливу роль на початку минулого століття відіграла сатира у південно- та західнослов’янських літературах, де існувала романтична традиція символізації реальності, а життя надавало величезний матеріал для гротескової деформації.
У доповіді розглядаються спільні та відмінні аспекти сатиричного зображення трагічних подій війни у сербській, хорватській, словенській, чеській і польській літературах. Особливий наголос зроблено на кількох основних елементах, що визначають характер сатиричної образності в творах південнослов’янських митців (А.Неімаревіча, Т.Строцці, М.Црнянського), чехів Я.Гашека, Я. Джона, Я.Вайса; поляків Й.Вітліна, К.Сейди.
Виктория Захаржевская
Утопия и антиутопия в художественной фантастической литературе славян втор. пол. ХХ ст.
Каждая сфера жизни современного общества, культуры, социальной жизни, техники, биологии и др., которая характеризует интенсивное движение динамики развития и перемен, может быть фундаментом создания утопических миров, моделирования по принципу экстраполяции прошлых лет и элементов эмпирической действительности в фантастике ХХ ст., возможной альтернативы завтрашнего дня человечества.
Решенная в оптимистическом плане, экстраполяция определяет лицо фантастического жанра – утопии, исполненной глубокой гуманистической веры в реальные возможности человека построить разумный гармоничный мир будущего.
На втором полюсе стоит фантастика антиутопии – эстетическая концепция негативных сторон в общественной жизни, сосредоточенных на теории условного, нежелаемого будущего.
Проблеме отчуждения, общения людей в обществе современного мира, процессу преодоления болезней тоталитарного режима, воспитания демократизма посвящают романы-параболы, художественные антиутопии магическо-демологического, сказочно-фантастического и развлекательно-игрового плана писатели славянского мира, приглашая читателя к раздумьям над смыслом человеческого бытия, его своеобразия, выступая против единомыслия, единопереживания, единоверия, ведущих к унификации общества.
При этом происходит процесс объединения характерных черт утопии и антиутопии, преодолевая границы пространства и времени, формируется новая форма художественного видения взаимодействий – Человека – Земли – Вселенной, в ХХ – нач. ХХІ ст., в век глобализации.
Валерій Іванович Яровий, Ольга Леонідівна Паламарчук, Олена Романівна Чмир
Українська університетська славістика в контексті національної історії: від початків до середини ХХ ст.
Від початку XIX ст. в Україні (підавстрійській та підросійській її частинах) спостерігається зростання інтересу до вивчення слов’янознавчої проблематики. Становлення слов’янської філології значною мірою пов’язувалося з діяльністю університетів. Одним із таких осередків був Київський університет, у якому кафедра історії та літератур слов’янських наріч була заснована 1842 року.
Розвиток історичної, лінгвістичної, літературознавчої славістики в Київському університеті визначався як тенденціями загальноєвропейських наукових пошуків, так і певними настановами, спрямованими передусім на утвердження російської імперської ідеології.
Розглядаються основні напрямки наукової діяльності вчених Київського університету до 1917 р. На основі архівних матеріалів простежуються зв’язки київських вчених-славістів з зарубіжними славістичними центрами.
Йдеться про діяльність Семінарію В.М.Перетца як осередку славістичних та українознавчих студій, його значення для формування української славістичної школи.
Особлива увага приділяється подіям 1917 – 1920 рр., коли Київський університет опинився у центрі боротьби за утвердження української освіти, науки, культури. У наступні роки численні реорганізації університету та жорстокі репресії проти інтелігенції призвели до знищення слов’янознавства як галузі наукових досліджень.
Володимир Іванович Попик
Проблема історичних і культурних взаємозв΄язків слов΄янських народів у довідково-біографічній літературі слов΄янського світу
Важливим напрямом вивчення історичних і культурних взаємозв΄язків слов΄янських народів є їх дослідження і висвітлення засобами біографіки, через життєвий і творчий шлях історичних постатей, діячів науки і культури, співпрацю з представниками інших народів і культур. Особливий інтерес становлять такі дослідження, коли йдеться про персоналістичні виміри міжкультурних взаємодій народів, які знаходилися в межах багатонаціональниіх державних утворень (Австро-Угорська монархія, Польща, Російська імперія), особливості міжкультурного спілкування на етнічному порубіжжі, приналежність особи тією чи іншою мірою одночасно до різних національних культур (наприклад – М. Гоголь як російський і український письменник, І. Франко як діяч української, польської і австро-німецької культур). Вироблення оптимальних засад висвітлення зазначених явищ у словниково-довідниковій біографічній літературі становить складну науково-методичну проблему. Вона полягає як у виробленні адекватних критеріїв відбору імен діячів інших культур для представлення у національних біографічних словниках, так і у застосуванні певних методичних прийомів для відображення міжкультурних взаємодій. Інститут біографічних досліджень Національної бібліотеки України ім. В.І.Вернадського, який працює над створенням фундаментального електронного Українського національного біографічного архіву (УНБА), напрацював різноманітні методи висвітлення історичних і культурних зв’язків України з іншими слов΄янськими народами. Одним з них є формування відповідних етнічних сегментів УНБА, що може бути повною мірою реалізовано лише у творчій співдружності з науковцями окремих слов΄янських країн.
Всеволод Іванович Наулко
Сучасний етнонаціональний розвиток країн слов’янського світу
Слов’яни становлять найбільшу європейську спільноту – 35 % населення континенту. Сучасні етнонаціональні процеси серед них визначені низкою соціально-економічних та політичних чинників, які вплинули на природній приріст населення, його міграційний рух і етнонаціональний розвиток. Йдеться про різний суспільно-політичний статус слов’янських народів в минулому, їхній соціально-економічний стан, війни, депортації, переділ державних кордонів тощо. Як і серед інших європейських народів для них властиве помітне зниження народжуваності та природного приросту, внаслідок чого їхній відсоток у світі знизився від 9,8 %, на початку ХХ ст., до 5 %. Протягом 1990-х років значно зросла зарубіжна еміграція із слов’янських країн. Так у США (2000 р.) за десятиліття кількість поляків збільшилася втричі, досягнувши 8977 тис. осіб. Причому змінилася структура переселенців: так звана «трудова» еміграція подекуди змінилася на «інтелектуальну». Разом з тим в нових умовах мали місце міжетнічні і міжконфесійні конфлікти (Сербія, Хорватія, Російська Федерація), які вплинули на етнонаціональні процеси.
За прогнозом європейських демографів кількість населення слов’янських країн буде і надалі скорочуватися: в Росії з 143,5 млн. чол. на середину 2000 року до 101,7 млн. у 2050 році, в Україні відповідно – з 48,2 до 38,4 млн., Польщі з 38,6 до 33,9 млн. тощо. Лише в країнах з мусульманським населенням кількість його не знизиться (Боснія та Герцеговина – 3,4 млн. на обидві дати), а в Македонії навіть збільшиться – від 2 до 2,1 млн. осіб.
Oksana Mykytenko
Ethnopoetics of the ritual text as the factor of the folklore tradition entity
(on the material of Ukrainian and Balkan-Slavonic funeral laments)
Verbal text of funeral lament that belongs to the open folklore system and is marked with the high stability of traditional basis, preserves and demonstrates peculiarities of ethnic culture.
Ethnopoetics of the genre are analysed on material of Ukrainian and Balkan-Slavonic (Bulgarian, Macedonian, Serbian) folklore traditions in sufficiently wide chronological period (XIX-XX cent.). Since the duplicate system reaches its peak in funeral laments, so the meaning of the ritual is represented in the text not only semantically, but also poetically. In every folklore tradition the artistic symbolics turnes to be the sovereign component of the text’s poetical structure, offering such models that being constant in definite tradition at the same time present characteristic features of the genre as a whole. The main attention is paid to the definite themes of the genre (‘the way’, ‘the fate’, ‘the home forever’ etc.) that form universal models of the concept sphere and underlie the certain artistic-poetical expression. We also take notice of the typical duplication of the subject-matter as the distinguished communication feature attained by the semantic reapprochment, parallelism and recurrence of linguistic elements or separate textual blocks.
Exposing poetical structure elements common and peculiar in certain tradition, we conclude that the text of the funeral lament actualizes the main universal and folklore general constant combinations, moreover, the modelling principles of the system organization of the laments’ poetics are rooted in its texture, that allow to define this genre as “the endogenous code” (Gritsa) of Slavonic folklore.
Павло Миколайович Рудяков