Флоря Б. Н. Исследования по истории Церкви. Древнерусское и славянское средневековье: Сборник.— М.: Цнц «ПЭ», 2007

Вид материалаРеферат
Подобный материал:
1   ...   14   15   16   17   18   19   20   21   ...   57

Примечания


[1] См.: ЛИБИ. 1981. Т. 4. С. 51.
[2] См. там же. С. 63 и сл.
[3] Там же. С. 77.
[4] См. там же. С. 65–67.
[5] Там же. С. 76–77.
[6] См. там же. Т. 3. С. 74–75. Подробнее об организации крестового похода против болгар см.: Златарский В. Н. История на българската държава... Т. 3. С. 403–405.
[7] См.: Gill J. Byzantium and the Papacy. P. 74.
[8] См.: ЛИБИ. Т. 3. С. 64.
[9] Дуйчев И. С. За документите на Ватиканския архив относящи до българската история (IX–XIV вв.) // Он же. Българското средневековие. София, 1972. С. 287.
[10] См.: Дуйчев И. С. Приноси кьм историята на Иван Асен II // Там же. С. 310–313.
[11] См.: Письмо папы Иннокентия IV болгарскому царю Коломану Асеню 1245 г. // ЛИБИ. Т. 3. С. 89–92.
[12] См.: Дринов М. С. Въпрос за Българската и Сръбската Цьркви пред судилищтето на Лионский събор в 1274 г. // Он же. Избрани съчиненията. София, 1911. Т. 2; Paдojчић H. Свети Сава и автокефалност српске и бугарске Цркве // Гласник Српске Кральевске Академjе. Београд, 1939. Т. 189. С. 222–227.
[13] См.: Златарский В. Н. История на българската държава. Т. 3. С. 536–537.
[14] См.: Иванов Й. Български старини из Македония. София, 1970. С. 438–439.
[15] См.: Вишенский И. Сочинения. М.; Л., 1955. С. 334.
[16] См.: Златарский В. Н. История на българската държава. Т. 3. С. 535.
[17] Cтоjaнoвuћ Л. Старе српске повелье и писма. Београд; Сремски Карловици, 1934. Кн. 1. Д. 2. С. 206–207.
[18] См.: Доментиjан. Живот светога Симеона и светога Саве / Autor predgovora, priract. Н. Даничић. Београд, 1865. С. 245 и сл. (далее: Доментиjан).
[19] Характерная деталь: в том же Житии Доментиан назвал близким другом Саввы «из юности» Фессалоникийского митрополита Константина Месопотамита (Доментиjан. С. 226), но этот иерарх, двадцать лет управлявший митрополией под властью латинян, несомненно, принадлежал к числу лиц, подчинившихся латинскому патриарху в Царьграде,— см.: Слиjепчевић Н. Историjа српске православне цркве. Београд, 1991. Кн. 1. С. 69.
[20] См.: Jupeиек K. Историjа... Т. 2. С. 74.
[21] См.: Шекуларац Б. Дукльанско-зетске повелье. Титоград, 1987. С. 177.
[22] См.: Слиjепчевић Н. Историjа... С. 151.
[23] Подробнее см.: Jupeиек K. Историjа... Т. 1. С. 181 и сл.
[24] См.: Суботић Ф. Кральица Jелена Анжуjска — ктитор црквених споменика у Приморji // Историjски гласник. 1958. Т. 1–2.
[25] VMHH. T. 1. N 648. P. 407.
[26] См.: Историjа Црне Горе. Титоград, 1970. Кн. 2. Т. 1. С. 54.
[27] См.: Данило, архиеп. и др. Животи кральева и архиепископа cрпских / Priract. Н. Даничић. Београд; Загреб, 1866. С. 54, 82, 99.
[28] См.: Jupeиек K. Историjа... Т. 1. С. 190.
[29] См.: VMHH. Т. 1. N 610. Р. 377.
[30] См.: Мошин В. Балканската дипломатиjа и династическите бракове на крал Милутин // Споменици за средновековната и поновата историjа на Македониjа. Скопjе, 1980. Т. 2. С. 160–161.
[31] Текст договора см.: Mavromatis L. La fondation de l’empire serbe: Le kralj Milutin. Thessaloniki, 1978. P. 126–128.
[32] См.: VMSM. T. 1. N 231–232.
[33] См.: Хафнер С. Светосавская црква и Рим у XIII и XIV вв. // Сава Неманьић — Свети Сава. История и преданье. Београд, 1979. С. 386–387.
[34] См.: Teodocuje Хиландарац. Живот светог Саве. Београд, 1973. С. 142–143.
[35] Там же. С. 103, 170.
[36] См. там же. С. 126, 130, 132.
[37] См.: Доментиjан. С. 248 и сл.
[38] Teodocuje Хиландарац. Живот... С. 158.
[39] Там же. С. 185.
[40] См.: Доментиjан. С. 243.
[41] Teodocuje Хиландарац. Живот... С. 151.
[42] Его биографию см.: Слиjепчевик Н. Историjа... С. 156–158.
[43] Даничић Н. Животи... С. 110.
[44] См.: Мошин В. Договорот на крал Урош II Милутин со Карло Валоа од 1308 година за поделбата на Византиска Македонujа // Споменици. Т. 2. С. 427–428.
[45] См.: Динић М. Однос измеhу краља Милутина и Драгутина // Зборник радова византолошког института. Београд, 1955. Кн. 3. С. 57.
[46] См.: Драгоjловић Д. Kpстjaни и jepeтичкa црква босанска. Београд, 1987. С. 70–71.
[47] См.: Sufflay M. de. Die Kirchenzustдnde... // Illyrisch Albanische Forschungen. Bd. 1. S. 211, 251.
[48] О времени создания памятника и личности его автора см. соображения издателя в кн.: Anonymi Descriptio Europae Orientalis Imperium Constantinopolitanum, Albania, Serbia, Bulgaria, Ruthenia, Ungaria, Polonia, Bohemia anno 1308 exarata / Ed. O. Gуrka. Cracoviae, 1916. P. IV–X. (далее: Anonymi Descriptio).
[49] См.: Ibid. P. 42.
[50] Ibid. P. 35, 37. Более подробный разбор высказываний Анонима о Стефане Милутине и его брате см.: Наумов Е. П. Завистник веницейского чекана // Дантовские чтения, 1973. М., 1973. С. 250 и сл. Текст Анонима здесь и далее цитируется в переводе Е. П. Наумова.
[51] Anonymi Descriptio. P. 30, 36.
[52] Ibid. P. 30–31.
[53] См.: Наумов E. П. Господствующий класс... С. 259–260.
[54] См.: Jupeиек K. Историjа... Т. 2. С. 77–79.
[55] См.: Наумов Е. П. Господствующий класс... С. 248–250.
[56] Anonymi Descriptio. P. 37.
[57] См.: Sufflay M. de. Die Kirchenzustдnde... // Illyrisch Albanische Forschungen. Bd. 1. S. 212–214.
[58] См.: Ibid. S. 214–215; Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia. Vindobonae, 1913. Vol. 1. N 648–650.
[59] В документе середины XIII в. приводятся высказывания жителей города, недовольных позицией курии в споре за юрисдикцию над городами Приморья между Баром и Дубровником, например такие: «Кто есть папа? Наш господин король Урош — наш папа!» (Quid est papa? Dominus noster rex Urosius est nobis papa!) (цит. по: Cтaнojeвuћ С. Борба за самосталност... С. 121).
[60] Об этом см.: Наумов Е. П. Господствующий класс... С. 108–109.
[61] См.: Jupeиек K. Историjа... Т. 2. С. 75.
[62] Споменици за средновековната и поновата историjа на Македонjа. Т. 2. С. 619.
[63] В более позднем «Законе о рудниках» деспота Стефана Лазаревича священнику, совершившему такой поступок, предписывалось отрезать нос (Padojчuћ H. Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића. Београд, 1962. С. 56).
[64] См.: Законник цара Стефана Душана 1349 и 1354 / Издао и превео Н. Padojчuh. Београд, 1960. С. 44.
[65] См. там же. С. 45.
[66] См.: Norden W. Das Papstum... S. 229.
[67] См.: VMSM. T. 1. N 55. S. 33.
[68] См.: Moravcsik G. Byzantium. P. 115. Известна булла папы Гонория III 1226 г., санкционировавшая передачу латинским монахам греческого монастыря св. Андрея в Вышеграде (VMHH. Т. 1. N 53).
[69] См.: Gill J. Byzantium and the Papacy. P. 44.
[70] См.: Moravcsik G. Byzantium... P. 115.
[71] См.: ЛИБИ. Т. 4. С. 44–45. Еще в 1290 г. папа Николай IV предписывал легату, епископу Беневента, добиться изгнания из Белграда «схизматического» епископа (VMHH. Т. 1. N 587. Р. 366).
[72] ЛИБИ. Т. 4. С. 48.
[73] См.: Antiquissimae constitutiones synodales provinciae Gneznensis / Ed. R. Hube. Petropoli, 1856. S. 162.
[74] Подробнее об этом см.: Динић М. Однос измеhу... С. 64–65.
[75] См.: Anonymi Descriptio. P. 54.
[76] См.: VMHH. Т. 1. N 1259. Р. 824.